| |
Front 242
klub Majestic, Bratislava
20. novembar 2010.
|
03. decembar 2010.
|
|
|
| |
 |
|
| |
Sa muzičke scene devedesetih gubi se ovaj kultni bend, jer su članovi imali artističkih razilaženja. Na radost svih fanova pre skoro deceniju okuplja se i počinje ponovo da nastupa.
Front 242 nema puno koncerata godišnje i ako su u blizini treba se potruditi, otići i videti ih uživo. Ovog puta bila je to Bratislava, tako da je grupa od nas troje odlučila da se zaputi iz Beograda da bi videla EBM legende. Ko god sluša ovaj pravac mora da zna da su oni prvi koji su uveli ovaj termin u muzici - Elektro Body Music.
Front 242 je nastao davne 1981. u Belgiji i tokom tri decenije uticao na mnoge. Članovi Fronta sami imaju side projekte i gostovanja u drugim bedovima (Bigod 20, Birmingham 6, Front Line Assembly). U Americi 84’ nakon turneje sa Ministry nastao je Revolting Cocks (Richard 23 iz Fronta, Alain Jourgensen iz Ministry). Ova kratka istorija je neophodna jer većina publike koja sluša EBM po beogradskim klubovima ni ne zna ko je FRONT 242, sem evetualno njihove pesme "Headhunter". Zapravo ne poseduju nikakvo znanje o bedovima koje su sve pokrenuli, što je poražavajuće. Mlade generacije samo vole noviji zvuk koji više vuče na tehno. To je jedan od razloga što ovaj bend nikada neće doći kod nas, jer nisu nimalo jeftini a publike nema dovoljno da bi se organizatorima isplatilo.
Karta od 30 do 38 evra za koncert u klubu Majestic u Bratislavi nas nije obeshrabrila da se zaputimo na put od skoro šesto kilometara u jednom pravcu. Kolima kada se podele troškovi i kada tu dodate hostel sa obezbedjenim parkingom, hrana i mini šoping morate obezbediti 100 - 150 evra za ovu avanturu. Jedini problem je bila kupovina karte. Na netu nije moglo da se pronadje da se rezervišu karte, tako da smo u subotu pre podne u Bratislavi jurili gde da ih kupimo. Na uobičajenim mestima ih nije bilo. Polako smo gubili nadu da smo prešli put nizašta. Ali sreća nas je poslužila i karte smo našli u jednoj maloj radnjici u starom gradu. Veliki je problem jer nigde nema plakata po gradu, čak i kada se dodje do vrata kluba na njima ne stoji nikakvo obaveštenje šta je to veče. Pošto smo odahnuli, krenuli smo u obilazak grada za koji vam je dovolno svega nekoliko sati. Stari deo je mali a dve trećine Bratislave izgleda kao Novi Beograd. I ako se čini na mapi da je nešto daleko, to je najviše desetak minuta peške. Toliko je i Patio Hostel (skoro u samom centru) u kome smo odseli bio udaljen od kluba (na suprotnom kraju grada).
Zgrada u kojoj se sve dešava izgleda mala u njoj se nalaze dva kafića i dva kluba. Zapitate se gde će stati svi ti ljudi koji su napravili gužvu ispred. Koncert naravno kasni sat vremena, red ispred vrata je sve veći. Napokon počinju da puštaju, ako kojim slučajem do sada niste nabavili karte uvek ima na ulazu. Klub neodoljivo podesća na renovirani Pogon Doma Omladine, približno su istih dimenzija. Prostor se polako puni, na šanku cene pića su slične našim, evro i po za pola litre piva. Vodite računa Slovačka piva imaju od 10 posto alkohola pa naviše, sa četiri komada se može pošteno napiti. Publika je šarenolika što se tiče godina, uglavnom Slovaci i po koji Austrijanac (Beč je na 50km). Na binu izlazi predgrupa The Dark. Lokalni bend koji ne zvuči toliko loše, dok ne čujete pevača. Tekstovi su im većinom na engleskom. Kombinacija ritam mašine, živih bubnjeva, gitare bila bi podnošljiva da se eliminiše vokal, ali lokalci ih vole tako da smo brojali minute do Fronta.
Nakon kratke pauze Frotnt 242 napokon izlazi na binu i kreće dva sata ludila i odlične muzike. Na sceni su puni energije, non stop skaču i to prenose na publiku. Zvuk je savršen, čist, basevi, svaki bit osetite stomakom kao udarac. U prvim redovima je nemoguće stajati mirno, atmosfera je takva da jednostavno morate da skačete. Kao i kod nas uvek imate neotesanih i pijanih u publici koji vam skaču po stopalima ili nabijaju laktove u bubrege. Sve pesme koje izvode su u novom ruhu tj. mix-u. Tako stvari iz osamdesetih neće imati onaj analogni zvuk koji je bio karakterističan za taj period. Ali to ništa ne smeta. Naravno najviše smo čekali "Welcome to Paradise", "Quite Unusual" i "Headhunter", nakon ovoga veče je kompletno. Posle koncerta smo se osećali ispunjeno i zadovoljno. Šuškalo se o nekom after-partiju ali ništa od toga jedina je bila tačna informacija da će članovi Fronta 242 izaći da se slikaju sa fanovima i potpisuju cd-eve i dvd-ove koji su skoro svi bili razgrabljeni do koncerta. Oni koji nisu bili brzi ostali su i bez kapa, majca i dukseva. Uspeli smo da popričamo sa Patrick-om Codenys-om . Rekao sam mu da je nas troje došlo iz Beograda jer nam je dosadilo da ih čekamo da dodju. Odmah je znao da je to u Srbiji i da odavno žele da dodju kod nas, ali ih niko ne zove. Rekli su da su voljni za pregovore ali se ne nadaju previše da će ih neko kotaktirati iz Srbije u skorije vreme. Dobili smo pohvalu da smo najveći fanovi jer smo putovali skoro sedam sati da bi ih videli. Veče je krunisano slikanjem sa njima. Jedna uspešna avantura koju ćemo dugo pamtiti.
tekst i fotografije - nenad bekvalac
|
|
|
|
